Još je suviše vruće...

... za neke ozbiljne teme. Zato, još malo reklame za moje spisateljske sposobnosti.

Zaboraviti

Zaboraviti...

Kao da učim da hodam po žici. Poput onih ruskih cirkusa.

Ili to behu Mađari?

Popnem se na stub, stanem na sajlu, mlataram rukama, uvijam se u pokušaju da održim ravnotežu... ništa mi ne vredi jer na kraju padnem.

Onda plačem, mislim umreću od bola. Želim da umrem jer je on neizdrživ. Urlam. A kada shvatim da i dalje živim, penjem se ponovo. Na žicu stajem još nesigurnije, cvilim, ljuljam se, rezultat je opet poražavajući.

No, posle nekog vremena bol otupi. Ili otupim ja pa se na njega naviknem. Sada se penjem sve češće, sve sigurnije. Znam, pašću, ali preživeću. Dosad jesam. Oprezno uspevam da napravim poneki korak - jedan, dva, pet, nije mnogo, drugi kraj je i dalje predaleko, ali bližim mu se.

Sa svakim novim padom i svakim novim ustajanjem moj hod je sigurniji, duži. I jednoga dana, za godinu, dve, pet... doćiću do cilja. Zaboraviti.

Drvo života

Devojka je poginula. Udarena je na pešačkom prelazu. Istina, onom bez semafora. Drvo života koje je nosila zaklonilo joj je svojim listovima pogled na ulicu, pa nije primetila kamion.

U jednom novobeogradskom bloku uzalud su čekali.

Drvo. Ne devojku.

Kako smo nestali

Ljudi su oduvek proklinjali zimu i ona je ove godine odlučila da ne dođe. Kada se jesen umorila, boje su izbledele, a ljudi su bauljali kroz vonj truleži, gnjilo lišće, crvljive plodove i kleli sudbinu. Ne sebe.

(Priče za poneti) 2008.

O biljkama i ljudima

Jednom sam imala hibiskus. Divnu, malu, delikatnu biljku, sposobnu da svojim diskretnim cvetićima svakome ulepša i najružniji dan. Ali, počela je da malaksava, možda joj nije prijala okolina - previše svetla, premalo - a ja, nestrpljiva, nesposobna, a preko mere zabrinuta počela sam da je zalivam i zalivam i zalivam… I najzad sam je ugušila silnom vodom.

Isto tako jednom imala sam prijatelja. Divnu, mladu, pouzdanu osobu, sposobnu da mi svojim diskretnim osmehom ili stiskom ruke ulepša i najružniji dan. Ali, nešto mu nije bilo dobro, a ja, jednako nestrpljiva, nesposobna i preko mere zabrinuta, počela sam da ga zasipam i zasipam i zasipam svojom ljubavlju… I najzad… Ugušila sam i njega.

I tako… Sada sedim sama u sobi, sa saksijom iz koje se neće promoliti svetovi i telefonom koji neće zazvoniti… I pišem, jer ništa drugo ne znam.

Nema bežanja

Jedan mladić proveo je godine u strahu. Bojao se on raznih stvari - pasa lutalica, klizavih ivica bazena, električnih aparata… Ali najviše od svega jedne vesti za koju je znao da će stići, pre ili kasnije.

Umesto da se priprema za nju, da je očekuje spreman da se sa njom suoči i izbori, odlučio je da beži. Izbegavao je mesta na kojima je mislio da bi mogla da ga sačeka, ljude i razgovore koji su mogli da je donesu. Uvek se osvrtao, osluškivao, drhtao na pomisao o njoj… Nekada ju je sanjao i budio se u znoju i suzama… Onda bi do zore sedeo u krevetu zahvalan što je u pitanju bila samo mora.

Godine su prolazile bez vesti, a mladić je počeo da se nada kako se ona nikada neće pojaviti.

A onda jednog dana, usred priče o sposobnosti beogradskih lekara i izboru restorana koji služe posnu hranu, vest se sručila na njega. Zatekla ga je bez odbrane, bez snage… Satrla ga je bez borbe. Šutirala ga je, skakala po njemu dok je on bespomoćno ležao na blatnjavom pločniku i krvario. Ljudi koji su bili sa njim razbežali su se uplašeni razjarenošću vesti. Neki su gledali sa sigurne daljine… Nadali se da će mladić preživeti divljački napad, ali nisu pomagali.

Bio je sam. Slomljen. Ponižen.

Kada se umorila od udaraca, vest je samo još jednom prezrivo pogledala mladića i otišla svojim putem, možda da samelje nekog drugog.

A on je počeo da puzi ka svom stanu. Ljudi su se sklanjali, okretali glave… Nikoga ne privlače ružni prizori.

Ušao je u stan, isključio telefone, spustio roletne i legao… Oči su mu bile sklopljene, no i dalje je video pred sobom strašnu vest…

Tada je znao koliko je pogrešio - bežanja nema… I uz najmanjoj mišjoj rupi, u najdaljem kutku sveta, od najdraže osobe na svetu… čućeš ono što ne želiš.

Možeš samo da udahneš duboko i spremiš prsa za plotun.

(Najkraće priče 2008.)

Prokletstvo viših interesa

- Šta ona deca rade?

- Igraju fudbal.

- Ali… Kako tako… Sama…

- Pa… sama.

- A gde su im roditelji?

- Kod kuće. Gledaju fudbal.

- A ko ih čuva?

- Niko!

Dečak sa Kosova bio je zbunjen odgovorima. Dečak iz Beograda bio je zbunjen pitanjima.

Gadosti odraslih zaista su zbunjujuće za one koji ne shvataju “više interese”. U bilo kom delu sveta. (Od priče do priče) 2009.